Iako je bilo davno nikad neću zaboraviti reči doktorke koja mi kaže: “Dragana, vi morate da krenete na dijalizu…” Bilo je to početkom proleća 2004. U decembru 2003 sam napunila 21 godinu. Mlada, tek zakoračila u život. I onda odjednom bolnica, pregledi, analize, kanile, lekovi…bolest ne bira i ne dešava se samo drugima. Pre nego sto sam krenula na dijalizu bila sam (naizgled) zdrava, kažu da su bubrezi “podmukli”. Naravno nije kod svih isti tok bolesti ali do tog nekog perioda od par meseci pre dijalize nisam osećala simptome bolesti. Izlazila sa društvom, smejala se, radovala životu… Mada moram da kažem da nikad nisam prestala da se radujem životu, i kad je bilo najteže a bilo je bolnih trenutaka nisam gubila nadu u bolje sutra. Pre dijalize počeo je da mi raste pritisak, vrtelo mi se u glavi, nisam mogla da držim pravac kada hodam… Nažalost tada doktori nisu to povezivali sa bubrezima, bila sam mlada, jaka i nekako se došlo do druge dijagnoze koja nas je odvela na krivi put. Verovatno to ne bi mnogo promenio tok bolesti ali opet, ko zna. Posle toga stanje se primirilo i mislili smo da je sve u redu. Međutim onda dobijam visoku temperaturu, danima traje posle terapije se spusti a onda noću raste, sećam se da sam cak imala i halucinacije od te temperature i svega sto se dešavalo u telu. Moja doktorka mi tad radi još dodatne analize, kreatinin je bio preko hiljadu… Ne veruju, rade opet na hitno, kreatinin još za preko sto povećan. Brzo uput za Niš, opet krv, ultrazvuk… bubrega skoro da nema, prazna kesa i drugi pun cista tako ih je doktor opisao. Tu mi doktorka kaže da treba da krenem na dijalizu, oštro, kratko, odsečno… Možda je u tom trenutku mislila da tako treba. Ceo svet se ruši u očima mojih roditelja a ja sam mlada, mislim to je nešto privremeno…Eh, koliko sam pogrešila. Trajalo je to skoro punih sedam godina. Sedam meseci je previse za organizam a ne sedam godina a znam i puno ljudi koji su mnogo duže priključeni za aparat, tri puta nedeljno po 4-5 sati. Na dijalizi ne ziviš, prezivljavaš. Dan dijalize je samo dan za to. Za drugo nemaš snage. Drugog dana zivotariš, ne smeš da jedeš, ne smeš da piješ a gutalj vode ti vredi kao blago. Onog dana kada su čuli da moram na dijalizu moji roditelji su doživeli veliki stres i dobili su dijabetes. Nisu mogli da mi budu donori već smo morali da se oslonimo na nečiju humanost i volju da zaveštava organe. Prolazili su dani, meseci, godine… U celoj toj nesreći imala sam sreće da me zavoli dobar čovek, moj Slaviša koji je danas moj suprug i moj najveći oslonac. Znao je sve o meni, znao je šta čekam i šta i koliko mogu da mu pružim osim svoje ljubavi koja je bila bezgranična. Znao je ali me je zavoleo takvu kakva jesam, ostao je uz mene i onda kad sam ga terala da ode i nađe sebi sreću.
Tako smo zajedno provodili dane i godine, dijaliza je teška sama po sebi ali nada za bolje sutra se ne gasi. Jedne noći u septembru mi je zazvonio telefon, bio je to poziv sa VMA. Iz Prokuplja sam sa sanitetom stigla u bolnicu. Bilo nas je tu desetak koji smo dobili poziv. Došli smo svi sa strepnjom. U toku noći razni pregledi da bi se ustanovilo kome će taj bubreg najviše odgovarati i ko je potencijalni primalac bubrega. Tad je sudbina htela da ja dobijem jedan od dva bubrega. Sreća se meša sa tugom i strahom ali nada je i dalje tu. Sećam se te noći su me doktori pitali da li imam dece, rekla sam ne ali imaću. Rano jutro, sala, sve užurbano i svi se trude da sve prođe u najboljem redu. I, Bogu hvala, a zahvaljujući svima koji su učestvovali u toj operaciji sve je prošlo kako treba. Bubregu se nije žurilo da proradi ali doktori su znali iako ja nisam da se to tako dešava. Trebalo mu je malo duže da prihvati svoju funkciju i da krene da radi kako treba.
Te noći kad sam ja dobila bubreg, neka druga porodica je ostala bez nekog svog. Nikad nisam i nikad neću prestati da mislim na njih i na mog donora, mog heroja. Beskrajno im hvala sto su u tom času mislili na nekog drugog kome je pomoć neophodna. Ni milion hvala ne bi bilo dovoljno pa makar ih svaki dan izgovarala jer su oni te noći pomogli da se ponovo rodim. Te noći sam ozdravila ja ali i cela moja porodica, ozdravila je i ojačala moja ljubav i moja nada.
Zahvaljujući čoveku koji je donirao organe ja sam se tri godine nakon transplantacije ostvarila kao majka. Moj suprug i ja postali smo roditelji jednog Miloša koji je danas učenik trećeg razreda. Još tri godine posle toga na svet je stigao i nas drugi sin Bogdan, sad đak prvak. Ta dva naša blagoslova su tu jer neko drugi smogao snage da kaže da želi da se život posle njega nastavi. Tu su jer je jedna porodica u svom bolu ipak pomislila na nekoga kome ističe vreme.
Tu sam i ja da ih volim, čuvam i pazim zajedno sa mojim Slavišom, zauvek zahvalni na dar koji sam dobila a koji život znaci. PRODUZI ZIVOT 💖💖💖
Autor: Donorstvo je herojstvo
