Rođena sam sa urođenom urološkom anomalijom obostrani refluks (VUR)

Rođena sam sa urođenom urološkom anomalijom obostrani refluks (VUR) koja je sanirana u 2. godini života. Ono što nisam znala jeste da je to ostavilo posledice na bubrežnu funkciju. Naime već tada mi bubrezi nisu radili punim kapacitetom. Ali sam živela normalno sve do 2014. godine kada su usled recidiva bolesti bubrezi počeli da otkazuju. Nisam odmah znala šta mi se dešava. Polako sam počela sve više da otičem, osećala sam se malaksalo, zamarala pri hodu, imala mučnine. Kako je moje opšte stanje postajalo sve gore jednog petka, već uplašena za svoje zdravlje, samoinicijativno odlazim u Urgentni centar. Nakon dobijenih rezultata krvi, lekar koji me je tada primio mi govori kako odmah moram da krenem sa dijalizom. Bila sam u šoku. Nisam ni znala šta je dijaliza. Jedino što sam ga tada pitala bilo je kako se podnosi dijaliza i da li ću se fizički bolje osećati nakon polaska na dijalizu. Strpljivo mi je obasnio šta je dijaliza, uveravao da ću se osećati mnogo bolje i molio me da ne plačem. Ubrzo sam smeštena na odeljenje i ugrađen mi je privremeni kateter u vrat pomoću kog su rađene dijalize dok se ne uradi fistula na ruci preko koje se i dan danas dijaliziram. Već uveče sam imala prvu dijalizu. Bila sam sama u prostoriji. Jedini zvuk koji je prekidao tišinu bio je rad pumpe na dijalizatoru. Tu prvu noć u bolnici provela sam budna razmišljajući kakav će mi život ubuduće biti na osnovu svega što sam taj dan čula od doktora. Znatno smanjen unos tečnosti, voća i povrća, kao i brojna druga ograničenja zvučala su mi nezamislivo. I dan danas mi teško padaju. Shvatila sam da mi je dijaliza nužno zlo jer zaista sam se osećala bolje već nakon te prve dijalize. Otok se smanjio, povratila mi se energija, vratila mi se boja u licu. Dijaliza spašava život ali isto tako ona bi trebalo da bude samo privemena. Takoreći da se premosti do transplantacije kojoj težimo kao nekom najboljem rešenju. Tek oko godinu dana kasnije kada krećem sa pregledima za pretransplantacionu pripremu saznajem kako kod nas stoje stvari po pitanju transplantacije organa. Da transplantacije maltene i nema. Da nema donorstva. Da je jako niska svest ljudi o značaju transplantacije i doniranja organa. Koliko je samo predrasuda u narodu. Prošlo je punih sedam godina kako idem na dijalizu. Osim zakona o donorstvu ništa se nije promenilo po pitanju broja urađenih transplantacija i podizanja svesti kod ljudi. Činjenica da je 2022. godine u Srbiji više hiljada nas na listi čekanja, da se taj broj stalno povećava, da trenutno ima oko 35 dece koja su na hroničnom programu dijalize potpuno je poražavajuća. Krajnje je vreme da se sistemski poradi na rešavanju ovog problema. Da se ujedno radi i na podizanju svesti u javnosti o značaju donorstva. Statistika kaže da 20 puta veće šanse imamo da budemo oni kojima treba organ, nego da budemo donori. Moramo biti dobro informisani da bismo krenuli napred. Moramo slediti neke dobre primere kao što je susedna Hrvatska koja je ozbiljno poradila na kampanji podizanja svesti kod ljudi o značaju doniranja organa, koja je uvođenjem koordinatora u transplantacijski sistem postala jedan od vodećih lidera po broju transplantiranih pacijenata u svetu (u 2021. godini bilo je 268 transplantacija)… Sigurna sam da i kod nas transplantacija može da zaživi uz malo truda i dobre volje pre svega države, medija, udruženja, pa sve do nas pojedinaca. Jer to jeste zajednička borba za život i zdravlje ljudi.

Autor: Slađana Stojanovski