Probudila sam se pored aparata za dijalizu

Do četvrtka sam radila u ambulanti. U ponedeljak sam završila u Kliničkom centru Vojvodine. Bez upozorenja, moj svet se okrenuo naglavačke. Urođeno stanje hronične bubrežne bolesti (policistični bubrezi) koje imam iznenada je progresiralo i moji bubrezi su stali. Ciste na bubrezima su pukle, ispustile svoj sadržaj i izazvale septično stanje koje nije prolazilo uprkos terapiji, infuzijama i lekovima.
Bolest uvek dolazi bez najave. Dva i po meseca provela sam u intenzivnoj nezi. Tu, među zvucima monitora i mirisom dezinfekcionih sredstava, lekari su me ojačavali i pripremali za ono najteže – uklanjanje oba bubrega. Operacija je bila izuzetno zahtevna zbog mog lošeg predoperativnog stanja i veličine bubrega, koji su potiskivali ostale organe. Bubrezi
su težili 26 kilograma.
Kada sam se probudila, pored mene je bio aparat za hemodijalizu. I taj aparat – postao je moj novi saputnik kroz život. „Ti si medicinska sestra, tebi je lakše, znaš sve to“, govorili su mi. Ali niko zaista ne zna dok to ne oseti na svojoj koži. Ja sam, pre svega, čovek. I kada ležiš na krevetu, povezan sa cevčicama i mašinom koja ti čuva život, shvatiš da su sve titule, diplome i zvanja – samo reči.
To je bio težak period. Težak za telo, ali još teži za dušu. Da nije bilo porodice i njihovih ruku koje su me držale kada klonem, ne bih izdržala. Ali ono što je došlo posle – to je bila prava borba.
Moj brat od tetke želeo je da mi donira bubreg. Bila sam presrećna. Bio je spreman da da svoje vreme, podnese sve preglede i rizike, da mi omogući život nezavistan od aparata. Ali država je rekla: „Ne može.“ Zakon dozvoljava donaciju samo do trećeg stepena srodstva. Mi smo, kažu, četvrto koleno. I ta jedna rečenica – ugasila je svu nadu. Zamislite da vam zakon zabrani da primite život koji vam neko nudi. Zar se papir vrednuje više od našeg života?
Dijaliza nije lek. To je samo privremeno održavanje u životu, dok čekaš ono pravo – transplantaciju. Sistem mora da se menja. Potrebna nam je edukacija, razumevanje i promena rigidnog zakona. Potrebna je kampanja koja će probuditi svest ljudi da doniranje organa nije gubitak, već dar života čija se vrednost ne meri papirom.
Zato delim svoju priču – da bi oni koji tek kreću tim putem znali da nisu sami. Zato što iza svake mašine, svakog aparata za dijalizu, stoji čovek koji se bori i ljudi koji ga vole i žele da on bude tu – i dalje.
Aranka Tešić