Miloš Milošević, Udruženje „Donorstvo je herojstvo”
Živim u selu Prislonica kod Čačka. Šest meseci nakon mog rođenja ustanovljeno je da imam četiri bubrega i četiri mokraćna kanala, to jest četiri bubrežne čašice i četiri mokraćna kanala. Po objašnjenju tadašnjeg lekara, to se dogodilo zato što je trebalo da budem blizanac. To je bilo daleke 1983. godine. Mojim roditeljima su tada medicinari rekli da spadam u jedinstven slučaj, a mislim da nisu konkretno znali šta da rade sa mnom.
Najpre sam lečen u Institutu za majku i dete, a onda sam prebačen u Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj, gde je moj slučaj preuzeo čuveni lekar, profesor Savo Perović. On je konstatovao da je napravljena greška, da je trebalo da lekari dosta ranije izvade dve bubrežne čašice, što bi promenilo situaciju, jer bi onda dva bubrega nastavila da se razvijaju normalno.
Pošto to nije urađeno, bubrežna funkcija mi je slabila. Prvo sam imao operaciju uretera, a onda mi je 1988. godine u Majncu, u Nemačkoj, izvađen bubreg sa desne strane. Ostao mi je levi. Doktori u Nemačkoj su rekli da, ako sa dobrim rezultatima „prođem” pubertet, da će sve biti kako treba.
Međutim, čim sam ušao u pubertet, nastao je novi problem jer sam zbog niskog rasta morao da primam hormon rasta. Čim sam počeo u Klinici u Tiršovoj da ga dobijam, smestili su me na odeljenje nefrologije. Tada je i funkcija bubrega počela da mi slabi…
Sa nepunih 15 godina, u oktobru 1998. godine, krenuo sam na dijalizu u Kliniku u Tiršovoj. Kreatinin mi je bio užasno visok. Posle određenog vremena prebačen sam na dijalizu u čačansku bolnicu, gde sam bio najmlađi pacijent u istoriji tog odeljenja.
Moji roditelji i lekari su tražili rešenje za mene. Tadašnji zakon u našoj zemlji podrazumevao je da pacijenti mlađi od 15 godina imaju pravo da o trošku države idu na lečenje i na transplantaciju u inostranstvo. Ali saopšteno nam je da nema novca za to… Zato su moji roditelji počeli da prikupljaju novac za transplantaciju u Rusiji (trebalo je skupiti oko 70.000 dolara), jer je tada ta zemlja bila popularna kada je reč o toj vrsti intervencije.
Dodatni problem je bio što moji roditelji nisu mogli da budu donori jer je majka bila B pozitivna krvna grupa, tata A pozitivna, a ja nulta pozitivna… To se dešava u jednom u 25.000 slučajeva…
Pare smo polako skupljali, a na dijalizi sam „preživeo” i bombardovanje 1999. godine – bilo je teško. A onda se dogodio preokret. Jedan sasvim slučajan susret mi je odredio sudbinu. U Centar za socijalni rad u Čačku tada je dolazila jedna divna žena, Čačanka, Vera Novaković, humanitarni radnik u organizaciji „Konstruisati budućnost”, koja je živela i radila u Italiji. Ona je donosila jednom u dva meseca novčana sredstva za decu bez jednog ili oba roditelja u Čačku. Zamolili smo je da se raspita da li bih mogao da odem na transplantaciju bubrega u Italiju.
Ona je sarađivala sa četiri bolnice u italijanskoj oblasti Veneto, poslala je moja dokumenta, raspitivala se ko bi mogao da preuzme moj slučaj, a dobro je bilo što je tada u Italiji postojao zakon koji omogućava transplantaciju deci iz istočne Evrope o trošku italijanske države. Tako sam ja „upao” u taj program. Tri centra su odbila moj slučaj, a lekari bolnice u Veroni su prihvatili da obave intervenciju.
Zahvaljujući tome, 2002. godine otputovao sam za Italiju. Uvek ću biti zahvalan divnoj Veri Novaković, koja me je primila da kod nje provedem 13 meseci, čekajući na bubreg.
Transplantacija je trajala satima, u 22 sata sam izašao iz operacione sale, novi bubreg mi je odmah proradio. Još tri meseca sam nakon toga proveo u Italiji zbog kontrola, koje su kasnije nastavljene u Vojnomedicinskoj akademiji.
Tako da već 23 godine živim sa presađenim bubregom… Sve to što mi se dogodilo motivisalo me je da završim višu medicinsku školu i da radim kao instrumentar u čačanskoj bolnici. Uvek mi lekari govore da ne znaju nijednog transplantiranog pacijenta koji radi posao instrumentara u bolnici.
Životne „kockice” su se složile, oženio sam se i imam četvoro dece, život mi se skroz promenio. Nisam siguran da bih dočekao transplantaciju u svojoj zemlji da nije bilo žene koja mi je pomogla da to dobijem u Italiji… I dalje ova oblast medicine u Srbiji nije sasvim uređena i dalje ima mnogo pacijenata koji čekaju na organ… Nadam se da će se nešto promeniti nabolje.
Mislim da nam je Bog svima odredio neki svoj put i svakom čoveku daje kroz određene težine onoliko „tereta” koliko može da izdrži. Zato nikada ne treba odustajati, jer nada uvek treba da postoji, i kada se čovek najmanje nada. I meni se dogodila sreća kada sam se najmanje nadao.
Izvor: Dnevne novine Politika, rubrika „Glas pacijenata”
Priredila: Danijela Davidov
