Ispričaću vam jednu priču, tužnu priču sve dece na dijalizi, ali iz mog ugla i očima jednog deteta…
Budim se iz anestezije i gledam oko sebe. Imam zavoj na levoj ruci, i boli me, jako me boli ruka. Pokušavam je podići, ali… vezana mi je, jer ne smem da se pomeram. Pa ležeći na krevetu, mamurna, sanjiva, počinjem tiho da plačem. Suze mi same klize niz lice, ne govorim ni reč. Gledam oko sebe, deca se igraju u svojim krevetićima ili leže priključeni na infuzije. Dan pre toga su mi dirali rukice. Male, sićušne i mršave rukice deteta od jedva napunjenih 7 godina. Kad su me uspavali, nisam znala da će ovoliko da boli. Jedan dečak pored mene je video da plačem, svi delimo valjda istu muku pa je otišao i pozvao sestru, koja je ubrzo došla sa vatom natopljenom vodom kojom mi je mazala ispucale usne.
,,Nemoj plakati, proći će. Hajde da merimo temperaturu.”
Proći će reče sestra, ali… nije prošlo brzo… nije prošlo ni kad su me otpustili kući, nije prošlo… naučila sam da živim sa bolovima, dok nekako, kao magijom, nisu nestali…
A onda, posle više od godinu i po dana, se sve nekako ubrzano desilo. Na jednoj kontroli, rekoše, ,,mora ostati u bolnici odmah, idite na odeljenje, neka joj daju Rezonijum odmah i ćemo je priključiti na dijalizu.
Gledam oko sebe, sestra me uzela za ruku vodi me negde, baka plače, a ja… ja hodam… ne znam gde i ne znam kuda, ali… znam da valjda tako mora…
Bat koraka oko mene, užurbanost i grozan lek koji mi daju i od kog mi se povraća. Oblače mi neku pidžamu i dolazi baka sa raznim papirima, smešta me u krevet, objašnjava da moram da ostanem, da će sutra doći… počinjem da plačem, neću da ostanem, molim je da me povede kući. Dolazi sestra:
,,Bako, morate otići…” – Šmrčem dok se vrata bolničke sobe zatvaraju i ponavljam – ,,ne ostavljaj me”, ali… znam, svesno ili nesvesno da mora da ode.
Sledeći dan, odnosno jutro, opet užurbanost, opet me vode svuda, mere, premeravaju i u nekom trenutku stižemo do 4-tog sprata. Zamolim sestru da me još jednom provoza liftom. Na moju sreću, ispunila mi je želju. Nakon vožnje, izlazimo, osećam strah u vazduhu, strah od ne znam ni ja čega. Prolazimo duge hodnike, ulazimo u neke prostorije gde pište aparati, vidim ostalu decu okolo kako im iz ruka izlazi krv na dve igle. Opet me mere, premeravaju i stavljaju na jedan krevet. Uzimaju mi ruku, koja je do juče bila bolna i pipaju. Počinjem da plačem, da vučem ruku sebi, neću da me tu bodu, neću… kažu mi da budem mirna, ali ne mogu, nešto je jače od mene. A onda dolazi jedan čovek, sa mirnim glasom, koji me smiruje. I tiho i kroz suze promumlam.
,,Hoću taj čovek da me bode, neću nikog drugog! Neću!”
Kad je čuo, kleknuo je na kolena pored mene, uzeo mi rukicu, pomazio i tiho prošaputao:
,,Boleće samo malo, neću da te lažem. Ali vremenom će proći.”
Bio je u pravu… vremenom sam navikla na džinovske igle u mojoj ruci, a narednih meseci nisam dala nikome da me bode, sem njemu.
,,A koliko ću ja ovde morati da ležim?” – Upitah prvi dan.
,,3 sata, ali brzo će proći, igraću se s tobom Ne ljuti se čoveče, jel voliš to?”
,,Volim, al’ da pobedim.”
,,Za pobedu ćeš morati da se potrudiš, neću da te puštam, da znaš.” – Reče Milić (onaj čovek kako sam ga prvi put nazvala) namignuvši mi i tako je počeo moj život na dijalizi koji je trajao punih 7 ipo godina.
Kad su rekli prvi put idete na odmor, na vikend, ja mislila, gotovo. Ovo je gotovo, ali… nije bilo gotovo. U petak smo otišli na ,,odmor” do ponedeljka. Bez letovanja, bez zimovanja, bez ekskurzije u školi, bez svega što su ostala deca imala. More sam prvi put videla sa 25 godina, planinu sa 27… i to možda i nije tolika ,,katastrofa” da sam smela da pijem vodu, ali… osnovnu životnu namirnicu nisam smela konzumirati. Kao dete sam bežala od kuće i napila se vode po seoskim česmama. Jer kući se znalo, smeš vodu, ali samo uz lekove. Sećam se da sam stalno dosađivala svima u zimskim danima i zapitkivala kad treba da popijem lekove, da bi mi dali vodu… nekad bih i zimi pobegla od kuće, da popijem samo gutljaj hladne vode sa česme.
Godine su prolazile… proleće, leto, jesen, zima… taman je počelo cveće da cveta, kad je lišće odjednom počelo da pada… i tako ukrug… sa 3, povećali mi na 4 sata. Kad je počelo bombardovanje, prešla sam na dijalizu u Pančevo sa odraslima, u početku mi je bilo sve čudno, zato što sam ja bila najmlađa. Bila sam dete, a svi su bili odrasli oko mene, a počele su i tegobe dijalize… povraćanje, nesvestica, grčevi, bolovi u kostima, glavobolje, gušenje, gubitak daha, tahikardija… znate kako je užasno kad ne možete da dišete? Ja nažalost znam…
Tamo sam upoznala čika Božu, on je išao sa mnom u istu salu za dijalizu, tad je već išao 20 godina na dijalizu i znao je sve šta ona nosi… učio me kako brže da mi prođe vreme, počeli smo da čitamo zajedno viceve, rešavamo ukrštenice, ja sam pisala, a on je mozgao, igrali smo šah… a 4-ti, zadnji sat, koji nam je uvek prolazio kao večnost, tad smo pevali… Sve sestre su znale već da kad mi pevamo, nije nam dobro… I to je već postala rutina, sestre su došle čim je naše pevanje počelo, nekad ne bismo imali više snage ni za pevanje, nekad nam je bilo užasno, nekad bi se samo pojavilo crnilo pred očima…
Sećam se da sam nekad osećala kao da mi taj aparat dušu polako vadi, mislila sam na moje, šta ako ovaj put ne mogu ustati iz kreveta kad mi budu izvadili igle i nekad se i to dešavalo, morali su da me nose u naručju. Kažu da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu DA BUDE ZDRAV. I verujem da me ta želja i taj san da postanem zdrava održao u životu i da sam sad srećna što mogu zdravije da živim daleko od dijalize i od svega šta ona nosi.
Kad su mi rekli da postoji šansa da se ova agonija završi, da postoji rešenje. Operacija koja će mi doneti zdrav život, bila sam pomalo u šoku, jer ja iskreno, se više, u to vreme, nisam sećala onog života od pre. Bila previše mala kad sam ga izgubila i nisam se sećala. Znam samo da sam bila srećna što uskoro neću više zavisiti od aparata, što ću i ja moći da idem redovnije u školu. Da učim i da se družim sa drugaricama, a ne samo kad mi je dobro. Da igram folklor, da trčim sa ostalom decom i da se igram. Imala sam jedno 12 godina kad su mi rekli da postoji rešenje, a to je transplantacija. Ali tad sam mislila da će sve biti odmah i sada gotovo, nisam znala da ću čekati toliko, tačnije do svoje 16 godine da se transplantiram.
Onda su me stavili na listu, iskreno, nisam ni znala šta ta ,,lista” znači tada, ali sam znala da je ,,spas”. Jer na početku misliš da će odmah tebe izvući, da si ti sledeći, da je tvojim mukama došao kraj… ali… kako vreme prolazi, shvataš da se ne vrti sve oko tebe i da nisi samo ti na toj ,,listi” i da i drugi čekaju. U to vreme kad sam ja transplantirana nije bila toliko promovisana transplantacija organa, malo se o tome pričalo, još manje znalo. Tako da su se samim tim i kadaverične transplantacije vrlo retko radile, zato se i dugo čekalo na transplantaciju. Moj drug je čekao 17 godina, znate li koliko je to? Čitavo jedno detinjstvo je izgubljeno na dijalizi i nažalost, nije jedino… postoji mnogo ovakvih, pa možda i gorih priča, sa nesrećnim krajem…
Meni je majka bila živi donor. 23 marta, 2003 godine posle 7 i po godina dijalize, ja sam se transplantirala. Moje malo, sićušno telo od 33 kg nije moglo više da trpi dijalizu, pa su ,,ubrzali” proces (a pre toga sam imala niz operacija, jer mi je dijaliza počela uništavati ostale organe, pa da ne krene odbacivanje bubrega, morali su sve odraditi pre transplantacije).
Pre same operacije nisam osećala ništa, ni strah, ni olakšanje. Otišla sam u salu za operaciju sa jednom mišlju, da ću se probuditi zdrava i da ću moći da pijem vodu. Ništa drugo nisam razmišljala, niti sam se plašila (čega više da se plašim posle toliko operacija?), jer sam već do tad prešla toliko toga da straha nije više bilo. Samo sam se nadala da će meni biti dobro. Posle buđenja iz anestezije prvo što sam pitala je bilo da li sam pomokrila, kad su mi rekli da jesam (a godinama nisam mokrila ni kap, jer su se moji bubrezi osušili na dijalizi) onda sam počela da im govorim da ih sve volim, sve njih… i tražila sam moje da im saopštim srećnu vest da opet mokrim, međutim, oni su već znali. Moji su bili ispred sale za operaciju i odmah im je javljeno. Osoblje je bilo vrlo ljubazno da ih odmah obavesti, pre nego što sam se ja probudila iz anestezije. Iako sam bila pod anestezijom još uvek i vrlo pospana sećam se tih trenutaka. Sećam se kako sam uhvatila profesora koji me transplantirao za ruku i rekla da ga volim, kao i sestru koja mi je nameštala infuziju i doktorku koja je upravo došla u moju sobu da me obiđe. Sve sam ih volela jer su me vratili u život i oslobodili me dijalize.
Završila sam srednju školu posle transplantacije. Mogla sam da idem svaki dan u školu posle transplantacije, a ne samo onda kada mi je dobro. Mogla sam da vozim bicikl, da izlazim i nešto što mi je bilo od detinjstva uskraćeno, a to je da pijem VODU, sad smem da pijem vodu u neograničenim količinama. Pomalo radim, igram u pozorištu, gluma me potpuno ispunjava. Za svoj poziv sam izabrala kreativnost, ručni rad, umetnost… tonem u svojim bojama, u kreacijama, perlicama, cvetićima… to me čini srećnom, u umetnosti sam našla lek za sebe. Stvorila sam svoj mali svet i oko njega kineski zid, kineski zid pun šarenih boja gde moje ruke stvaraju čuda pred mojim očima. U tom svetu kreacija, izgubim pojam o vremenu, o prostoru, o svemu… obično me iz mog ,,potonuća” u šarene boje i drugi svet, budi alarm na mobilnom telefonu koji mi javlja da treba da popijem svoj imunosupresiv, koji mi transplantirani pijemo.
Postoje usponi i padovi, nekad više padam, nego što se uspinjem. Ali se borim i idem dalje. Punoletna sam, odnosno, 18 godina sam transplantirana, 19-tu godinu gazim hrabro. Jer je svaka nova godina, nova pobeda. U stvari, svaki novi dan je pobeda.
Da, transplantirana sam. Vodim koliko god se može ,,normalan” život, ali… ono što ne vidimo, ne znači da ne postoji… Kod nas transplantiranih postoji mnogo toga, što se ne vidi, a sa čim se borimo. Mnogo je bolje, ali nije idealno i nikad neće ni biti, posebno za nas čije je telo iscrpela dijaliza. Zato bi transplantacija trebala da se radi posle godinu dana, najviše dve, a ne da se toliko čeka ili da se ni ne dočeka… a verujte mi, mnogi nisu dočekali…
Takođe bih još ovo rekla svim čitaocima moje priče:
,,I kad ti je najteže ti se nasmej” – Jer je smeh lek, jer nam daje snage i kad snage više nema. I pevajte, pevajte i kad nemate sluha. Ja sam možda najveći antitalenat i antisluhista, ali znate šta? Pevam… pevam i kad padam, a još jače kad se podignem. Jer je umetnost podići se, obrisati svoja krvava kolena i nastaviti dalje. Život je borba i vredi boriti se, za svaki dan, sat, minut… možda upravo u ovom minutu, će neko ovu priču pročitati i shvatiti koliko je srećan što je živ i pre svega zdrav, jer je život dar.
I za kraj…
,,Život je najveći dar koji imamo, zato produžite život posle života i tako spasite ne jedan, već nekoliko života.”
Autor: Monika Miklja
