Zovem se Ana, imam 31 godinu i dolazim iz Beograda.
Moja priča počinje u aprilu 2016. godine.
Nakon višemesečnog osećaja umora I oticanja, odlučila sam, da odem kod lekara I
proverim da li je sve u redu. Do tog trenutka, sa 26 godina bila sam savršenog zdralja,
te nikada nisam bila kod lekara. Nakon pregleda obavljenog u Gradskoj bolnici, saopšili
su mi da imam vodu u plućima I da moram da legnem u bolnicu. U tom trenutku, sam
bila potpuno zatečena, verovala sam da je sigurno u pitanju neka greška. Međutim,
ostajem u bolnici, na kardiologiji, gde su se non stop smenjivali jedan za drugim
doktorom, koji su me gledali sa nekim sažaljenjem. I dalje mi nije bilo jasno o čemu se
radi. Strepnja je postajala sve jača I jača.
Nakon toga, prebacuju me na intenzivnu negu, na odeljenje nefrologije, gde mi govore
da moram da uradim biopsiju bubrega. Već sutradan je to bilo završeno, a onda je
usledilo nekoliko predugih dana, kada sam iščekivala rezultate biopsije. Potom je
usledio šok, za mene grom iz vedra neba. Opet sam dobila taj pogled sažaljenja I reči:
“Funkcija Vaših bubrega je jako loša I uskoro ćete morati na dijalizu.” Ostala sam
paralisana. Nisam znala ni šta dijaliza znači, ali mi je sve to zvučalo tako čudno I
katastrofično.
U tom trenutku sumnjaju da imam autoimunu bolest Lupus. Dane I noći sam provodila
čitajući na internetu o tome. Strah je postajao preplavljujuć I jedina stvar o kojoj sam
mogla da razmišljam je šta će biti sa mnom. Isti taj strah sam videla na licima članova
moje porodice, bili su prestrašeni. To me je još više uznemiravalo.
Moje lečenje je započeto enormnom dozom pronizona, leka koji ima razne nus pojave,
o kojima ja do tog trenutka nemam nikakvih saznanja. Poslušala sam I pridržavala se
svega što mi je rečeno. Postajalo mi je sve lošije I lošije, bila sam jako natečena, puna
bubuljica, koje ranije nikada nisam imala, konstantno premorena I sa povišenim krvnim
pritiskom koji je stalno varirao.
U Julu 2016. Godine pocinju užasne glavobolje gde me smestaju na Infektivnu kliniku u
Beogradu, gde mi posle lumbalne punkcije dijagnostikuju Kriptokokni meningitis.
Tada saznajem da je prethodna dijagnoza bila pogrešna I da je terapija pronizonom
dovela do ogromnog pogoršanja.
Bolovi su bili uzasni, moji vec slabi bubrezi, primaju jake lekove.
Bes, tuga, strah I očaj istovremeno. Njihova greška je mogla da me košta života. Ali
morala sam da nastavim da se borim.
Narednih 6 meseci ostajem u bolnici. Svakog dana sam vodila najtežu borbu, borbu za
život. I svaki dan je bio neizvesan.
Proslo je I to.
Sada je moja dijagnoza hronična bubrežna insuficijencija. Nakon 6 meseci, kreće moj
novi život. Preživela sam, ali je to sve ostavilo ogromne posledice, na psihu I na telo.
Morala sam da se naviknem na taj novi način života, gde ne mogu više da budem
aktivna kao ranije, da moram da vodim računa o ishrani, lekovima I svemu ostalom.
Iako sam se svega pridržavala, dolazi do pogoršanja,
Došlo je do takvog pogoršanja da sam u aprilu 2018. godine zavrsila na dijalizi. Radila
sam je 4 puta dnevno pod strogom higijenom u kućnim uslovima. U isto vreme
otkazujem dugo očekivano venčanje sa svojim tadašnjim dečkom, zbog svoje teške
zdravstvene situacije. Situcija se ne poboljšava I izgleda mi kao da taj pakao nikad neće
prestati.
Smenjivanje nade I očaja ne prestaje.
Od tog trenutka, počinju razgovori o transplataciji bubrega I mogućem donorstvu.
Moja majka, kao moj potencijalni donor legla je na VMA u septembu I posle 2 nedelje
saznajemo da smo kontabilni.
Opet mešavina osećanja. Ogromna sreća da postoji mogućnost da se čitava drama
završi, ali I ogroman strah zbog rizika u koji se moja majka upušta. Nakon odloženog
venčanja, bolova, dijalize 4 puta dnevno, pripremam se za transplataciju, koja se
dogodila 27. novembra 2018.godine. Nakon godinu dana od transplatacije slavila sam
svoje venčanje. Kažu da sam bila najveselija mlada. Mnogi ne znaju da sam tada slavila
mnogo više, slavila sam početak svog života, bez bolova, tuge, straha I svega onog
kroz šta sam prošla. Bila sam ponosna na sebe. Borila sam se do kraja.
Ovo je moja priča, kojom želim da pokažem svim ljudima koji prolaze kroz sličnu
situaciju, da nikada ne odustaju I da uvek postoji nada da će biti bolje I da će se
situacija rešiti, baš kao što se I meni dogodilo.
Na moju veliku sreću I razlog zašto ja danas, posle svega, mogu da vodim normalan
život, da trčim, planinarim, radim, da uživam u životu zajedno sa svojom porodicom I
prijateljima, jeste to što je moja majka bila u mogućnosti da bude moj donor.
Nažalost, većinski broj ljudi u Srbiji nema tu sreću, godinama se nalaze na listi čekanja,
a mnogi I ne dočekaju. Svako ko je na dijalizi, zna koliko je teško prolaziti kroz taj
proces iznova I izvnova, svakodnevno, ali još teža je ta svakodnevna neizvesnost I
iščekivanje da li ću ikada moći opet normalno da živim, bez bola I straha za sopstveni
život.
Kao I svi, mislila sam da meni ne može da se desi ovakva stvar. Bila sam savršenog
zdravlja, devojka puna snova I želja, koji su se naglo prekinuli. Da – ovakvi problemi
mogu da se dogode svima I zato mislim da je jako bitno da se o ovoj temi mnogo više
priča I da stanovništvo treba da se informiše o važnosti ove teme, kako bi došlo do
nekih promena.
Poražavajuća činjenica je da više od 2.000 ljudi u Srbiji čeka na transplantaciju nekog
organa – u 2021. godini do oktobra izvršeno ih je svega pet, a u susednoj Hrvatskoj 268.
Potrebno je da se podiže svest o ovoj temi I neophodno je da dođe do promene
sistema.
S obzirom da je neorganizovan sistem, problem se događa I na nivou samih bolnica,
gde bi medicinski radnici trebalo da pitaju porodice o doniranju organa njihovih
najdražih kada oni, nažalost, preminu. Istraživanja su pokazala da 8 od 10 porodica
daje pristanak kada budu upitani o tome, ali je problem što se to u praksi ne dešava,
jer ljudi nemaju dovoljno razvijenu svest. Ukoliko bi se ljudi informisali, a uz podršku
države I organizovanja sistema, mnogo ljudi bi dobilo šansu za NOVI ŽIVOT.
Autor: Ana
