Zovem se Magdalena Jović, dolazim iz Zemuna, imam 43 godine i uspešno sam transplantirana. Evo kako je sve počelo.
Dan je počeo kao i svaki drugi.Sećam se da je bio ponedeljak. Budući da mi je bio odobren godišnji odmor od nedelju dana, prethodne nedelje sam bila zakazala pregled, i laboratorijske analize. Da skratim priču, i tako sam tog jutra kao i obično ustala i otišla u naš zemunski Dom zdravlja, gde su mi izvadili krv i saopštili mi da po rezultate dođem sutradan. Vratila sam se kući ni ne pomišljajući da će mi se od tog sudbonosnog dana život promeniti iz korena, zauvek! Istog popodneva, primila sam poziv sa nepoznatog broja. Osoba, koja mi se predstavila kao dr Marina Adžić iz DZ Zemun, saopštila mi je da rezultati moje krvne slike nisu uopšte dobri, da je stvar izuzetno hitna i da smesta dođem do nje u dom zdravlja. Pamtiću do kraja svog života, razgovor sa doktorkom Marinom. I ljubaznih reči same dr Adžić,kada mi je saopštila da mi bubrezi otkazuju, da je situacija “na ivici”, te da se smesta javim u našu Gradsku bolnicu u Zemunu, gde ću biti primljena kao hitan slučaj, jer mi je nivo kreatinina bio oko 2300 μmol/L . I onog silnog straha i strepnje, dok sam išla do bolnice, i samog prijema u bolnicu, gde su me najpre pregledali i zapisali sve moje simptome, a potom prijema u bolesničku sobu na III spratu, u kojoj sam pozvala majku na posao i saopštila joj da sam u bolnici i da mi nije dobro. I najzad, samog odlaska na II sprat, gde je trebalo da primim prvu dijalizu u svom životu. Pri svemu tome, sama dijaliza i njen proces odvijanja bili su mi potpuno nepoznati.Prva dijaliza je trajala svega dva sata, a meni se činilo da traje beskonačno…i beskonačno…i beskonačno! I dijagnoze, da ne kažem, presude: hronična bubrežna slabost nepoznatog uzroka! I te prve noći u bolnici, koju sam doslovno preplakala,iako su mi majka i brat došli još iste večeri, tešeći me i uveravajući me da ćemo za sve naći rešenje.Istini za volju, imala sam nekoliko simptoma, ali ih nisam povezivala sa hroničnim otkazivanjem bubrega: umor, osip po celom telu, svrab, penušavu mokraću, jutarnju mučninu, bolove u donjem delu leđa, naglo gojenje…
Mislila sam da je u pitanju promena vremena, previše obaveza na poslu (radila sam na jednom fakultetu), premalo kretanja, nedovoljno vežbanja…Znala sam, iako mi moji doktori nisu ništa rekli, da sam životno ugrožena. I odlučila sam da se nipošto ne predam, da je za mene jedina opcija borba dok se ne izlečim! Moje najjače oružje bio je humor, vedrina duha i (odglumljeni) optimizam. Shodno tome, sve vreme sam se šalila na račun neželjene, opasne situacije u kojoj sam se našla. Stalno sam zamišljala da sam na produženom letovanju. Govorila sam da sam u hotelu sa samo pola zvezdice, da ležim u sobi sa pogledom na naš Gradski park, bolničke splačine koje su nam služili nazivala sam “room service” (zbog kolica na kojima su nam raznosili hranu po sobama), a samu prostoriju u kojoj je dijaliza nazivala sam “spa centar”. I, s obzirom da sam skoro četiri meseca provela u Zemunskoj bolnici, iz razloga o kojima ću malo kasnije pisati, šalila sam se sa medicinskim osobljem da ću tražiti stanarsko pravo ili da ću otvoriti servis za informacije na odeljenju.
Taj humor mi je zaista bio od ogromne pomoći tokom dugih bolničkih dana, a naročito tokom višesatnih dijaliza.
Cilj mi je bio da sačuvam zdrav razum i da ne klonem duhom! I uspela sam, ne samo svoj, nego su i mnogi drugi pacijenti zahvaljujući tome sačuvali optimizam i vedrinu duha.Rekli su nam da je jedini siguran lek transplantacija bubrega. Odmah se nekoliko kandidata prijavilo za program doniranja organa. Moja majka, moj brat, ceo moj tadašnji radni kolektiv, mamine kolege sa posla, pa čak i neki naši porodični prijatelji…
Skoro četiri meseca trajali su silni testovi kompatibilnosti, laboratorijska ispitivanja, upoređivanja podudarnosti tkiva i organa…Tokom čitavog tog perioda ležala sam u Zemunskoj bolnici, nadala se najboljem mogućem rezultatu i iščekivala da mi pronađu odgovarajući centar za dijalizu. I upala sam napokon u jedan fini privatni dijalizni centar, u kome su uslovi i kvalitet dijaliziranja bili milion puta bolji nego u našoj gradskoj bolnici. Recimo, tamo smo hranu naručivali od uglednog pekarskog lanca iz centra Beograda, pa sam tu zaista ukusnu hranu prozvala “ketering”. Prvo ja, pa posle i ostali pacijenti i celokupno medicinsko osoblje.
Moja mama je od samog početka govorila da će mi ona biti donor. I zaista, njeni testovi su pokazali da smo ona i ja najkompatibilnije. I tako, posle skoro 3,5 godine dijaliziranja, jednog hladnog februarskog dana moja mama i ja smo otišle na VMA i ja sam se uspešno podvrgla transplantaciji bubrega. Od samog obaveštenja da je moja mama najkompatibilniji donor, znala sam da će sve biti u savršenom redu.
I jeste bilo tako Iako sam danima posle same transplantacije imala užasne bolove, bilo mi je neizmerno drago što je sve prošlo u najboljem redu. U bolnici smo od tamošnjih ljubaznih i posvećenih lekara odmah dobile ogromnu podršku i savete kako da živimo nakon transplantacije. Između ostalog, saznala sam da ću živeti skoro sasvim normalno, ali da ću ipak doživotno morati da poštujem izvesna ograničenja. Recimo, nikada više neću smeti da uđem u bazen, da nikada više ne konzumiram avokado i grejpfrut, da ne smem da koristim preparate na bazi kantariona i dve prethodno spomenute biljke, da nikada više neću smeti da šetam po najjačem suncu…Ali, sve su to sitnice naspram odlaženja na dijalizu triput nedeljno, u trajanju od najmanje 4 sata dnevno.
Najvažnije je da smo se moja majka i ja oporavile od posledica transplantacije i da ja sada živim potpuno drugačijim životom. Ne preskačem kontrole, svakodnevno idem u duge šetnje, nastojim da što češće putujem, da se što više smejem…Sada učim neke nove veštine, intenzivno tražim posao i pravim planove za budućnost. Cilj mi je da osnujem porodicu.Takođe mi je cilj da, pomoću veštačke inteligencije, naučim kako da dizajniram mobilne aplikacije, kako bih mogla da pomognem transplantiranim osobama da poboljšaju kvalitet svog života. Posebno sam zahvalna dr Jeleni Tadić i dr Nevenu Vaviću sa VMA, ali i prijateljima i porodici, na neizmernoj podršci i hrabrenju tokom trajanja tog, za mene, užasnog i gadnog vremenskog perioda.
Sada, četiri godine nakon uspešno izvedene transplantacije bubrega, mogu da poručim sledeće. Nikada nemojte klonuti duhom, koliko god da vam je teško. Smejte se što češće, pogotovo na vlastiti račun. Ne gubite nadu. Gledajte da živite što aktivnije, koliko god da ste inače bolesni, ako možete. I, mogu da kažem da je pokojni Stiv Džobs bio potpuno u pravu kada je izjavio da je najskuplji krevet na svetu-bolnički krevet! Da spomenem još i reči moje majke:” Mi nemamo pravo na suze i sentimentalnost!”
