Uuhh…
Šta napisatii, kako početi ovu priču koja zivot znači . Ne volim da mislim o tome i sada je jako teško preneti sve na papir…Sročiti sve reči i osećanja u slova…
Pa evo ovako :
Moje ime je Milica, imam 29 godina i mama sam jedne predivne devojčice od 5 godina.
Moja priča je počela 2017 godine baš kada sam na svet donela moju Teodoru.
Otišla sam na redovnu kontrolu kod doktorke koja mi je pratila trudnoću da odnesem rezultate kompletne krvne slike.
Kada je videla rekla mi je da su mi urea i kreatinin viši nego što bi trebli da budu i dala mi uput za ultrazvuk bubrega. U tom trenutku nisam znala ni šta je urea ni kreatinin i uopste se nisam zabrinula. Mislila sam samo na dete i da iznesem trudnoću kako treba. Na ultrazvuku doktor je rekao da vidi da su bubrezi nešto manjih dimenzija i da postoje ciste i poslao me u klinicki centar Kragujevac. Tamo su mi rekli da je trudnoća visokorizična i zakazali kontrolu za mesec dana sa novim rezultatima. Tada sam bila sedmi mesec i do kraja trudnoće sam išla na kontrole. Otišla sam i na VMA gde sam ponela sve rezultate što sam imala i doktor je uradio ultrazvuk i rekao da su bubrezi mali ali da sada u trudnoći ne može ništa više da kaže. Trudnoća je prolazila odlično. Otišla sam kod svoje doktorke na redovan pregled gde nikako nismo mogli da uradimo CTG(kardiotokografija).Ona mi je dala uput za klinički centar Kragujevac da legnem na odelenje. Tu sam bila 6 dana da bi mi sedmog dana izazvali porođaj i donela sam na svet moju Teodoru moj dar od Boga. Bez ikakvih tegoba, sa minimalnim bolom, takav porođaj bi poželela svakoj ženi. Sreći nije bilo kraja.
Posle 14 meseci od porođaja dobila sam visoku temperaturu i bolu u leđima. Otišla sam u Kragujevac u bolnicu gde su mi izvadili krv i videli da su urea i kreatinin jako visoki. Rekli su mi da moram da ostanem u bolnici. To je bio šok za mene, sve može samo bolnica ne, ne zbog mene nego zbog toga što kod kuće moram da ostavim svoje malo dete koje je u tom trenutku još dojila. Bili su izričiti i rekli da tako mora, nisam imala izbor, pomislila sam na Teodoru i rekla samoj sebi da baš zbog nje moram da se borim. Ne mogu vam opisati koliko su ti dani bili teški, prvi put smo se razdvojile. Sama pomisao na nju mi je terala suze na oči a isto tako i davala novu snagu. U toku lečenja su radili razne analize. Da bi na kraju odredili terapiju i posle šesnaest dana sam izašla kući. Ja u tim trenucima nisam znala koliko je “situacija” ozbiljna. Pila sam terapiju išla svakog meseca na kontrole. Da bi 2019 godine urea i kreatinin”porasli” još više i rečeno mi je da moram da krenem na hemodijalizu. U tom momentu reč “hemodijaliza” za mene nije prestavljala ništa “strašno”, nisam se raspitivala, jednotavno nisam znala šta je to. I tako 3. februara 2020 godine mi je urađena prva hemodijaliza. To je bio jedan veliki šok, susret sa stvarnošću. Jako sam se loše osećala posle hemodijalize, čak i tokom same hemodijalize mi je bilo baš loše, mnogo mi je spao pritisak,bilo mi je jako muka. Morali su da isključe dijalizu i da me “povrate” .
I tako sam ja već 3 godine na dijalizi. Kad god krenem ne znam kako ću se vratiti, kako će moje telo odreagovati, da li ću biti dobro ili ne. Još uvek nisam na listi za transplantaciju, potrebno mi je još par rezultata da bi me stavili na listu čekanja.
Čekanja za život.
Ali na žalost u Srbiji se trenutno ne rade kadaverične transplantacije. Razlog je jer je u skupštini donet takav zakon. Ljudiii zakoon koji ljudima zabranjuje život! 2000 ljudi je trenutno na listi čekanja i tridesetoro dece. Dece! Sama pomisao na tu dečicu mi ledi krv u žilama. Svaki drugi dan nas podu iglama debljine šivećih igala. Taj osećaj znamo samo mi koji to proživljavamo. U susednim državama godišnje se uradi do 270 transplantacija. A kod nas je u ovoj godini urađena samo 1! Jedna transplantacija za celu godinu!
Ljudi se snalaze idu u druge države, prave se humanitarne akcije..
Ali zašto bih do radili kada u Srbiji imamo odlične lekare, zašto da tražimo pomoć u drugim državama kada to možemo uraditi kod nas!
Ovom prilikom bih želela da se zahvalimi tebi Ivana. Tebi koja si u istoj situaciji kao i svi mi na dijalizi a tako puno činiš za sve nas.
I zamolila bih sve koji pročitaju ovu priču da pošalju 1373 na 3030 i tako pomognemo Ivani da skupi potreban novac kao bi je stavili na listu čekanja u Belorusiji.
Eto ukratko bi to bila moja priča..
Sigurno sam nešto izostavila ali suština je tu.
Isucah ovo dok “sedim” na dijalizi.
A kad se završi dijaliza idem u nove pobede. 🙃
I evo jedne pesmice za kraj:
Koje je bolje
Jovan Jovanović Zmaj
Jedan malen dečko
Nije ništ uživo,
Sve je shvato tužno,
Sve je shvato krivo.
Mučila ga često
I ta miso crna
Zašt nijedna ruža
Da nije bez trna?
Taj je dečko imo
Veseloga druga
Koga nije lako
Obarala tuga.
A zašto ga nije?
Verujte mi, zato
Jer je svašta lepše,
Veselije shvato.
Pa i on sad reče
“Radujmo se, druže,
Što se i na trnu
Mogu naći ruže!”
Mislite o tome i nadaj te se…
