ŽIVOT NIJE VREDAN ŽIVLJENJA AKO NEMATE NEKOG ZA KOGA BI DA UMRETE I ŽIVOT NE VREDI DA UMREŠ AKO IMAŠ ZA KOGA ŽIVETI
Spadam u taj famozan broj ljudi koji se vrti oko 5000,ti ljudi su doživeli da im neki vitalni organi otkažu i njihovi životi su ugroženi sa proporcinalnošću važnosti organa koji su izgubili.Za odredjen broj tih ljudi postoji zamena funkcije organa koga menja aparat ali je to daleko od onog što čovek dobije rođenjem.Za pojedine osobe nemamo zamenu,poput onih kojima je jetra otkazala ,oni nemaju mogućnosti za veštačku jetru i za njih je najbolja metoda zvana postupak transplantacije humanih organa.Doktori se slazu da je druga metoda najbolja po pacijenta ako se uspesno izvrsi postupak zvan transplantacija.A šta su pacijenti dobili od svega toga, u prethodne tri godine mrvicu mrve eto šta.Sav ovaj problem se artikulisao na sve moguće načine,prvenstveno kroz udruženja koja se bore za prava pacijenata,al uzalud.
Krik pacijenta koji ceka transplantaciju je izgleda nečujan,onaj koji treba da ga čuje sakrio se pod stakleno zvono.Imamo podatak da preko 30 dece iz skupa od tih 5000 osoba kojima su otkazali vitalni organi čekaju na transplantaciju.Sa našim nečinjenjem toj deci je onemogućena transplantacija u inostranstvu.Zbog toga sto mi nijedan organ nismo dali klinikama u inostranstvu koje rade tkz adultne transplantacije,a prihvatili smo se takve obaveze da bi naša deca bila transplantirana moramo i da učestvujemo aktivno u razmeni organa u nekom predhodno definisanom broju.Podseticu vas i na skoru proslost ,tačnije na 1992 god. na tkz banjalučke bebe kojima se zbog nedostatka kiseonika ugasio zivot,zbog nečijeg nečinjenja.A mi danas imamo preko 30 dece koje su u riziku od prerane smrti jer organa za transpantaciju nema,sve zbog našeg nečinjenja.Grize li te savest narode moj?Mi smo od te dece uspeli napraviti ruševine,tragedija našeg društva nema šta. Oni su tu pored nas kao uvelo cveće koje čeka da ga neko zalije,glas njegov se ne čuje samo svojim izgledom ukazuje sta mu nedostaje. A sa druge strane postoje odrasle osobe koji su sa ovakvom bolešću izgnane iz igre života na neodređeno vreme. Nisu čak ni na tribinama,sklonjeni su da sa svojom sudbinom ne uznemiravaju svet.Ti zemaljski bolesnici koje grize samoća,nemaština,slabost,glad i njeno veličanstvo žeđ – svih tih pet razjapljenih čeljusti bjede zinulo je na njih i iskesilo svoje zube.A oni su poput gladijatora u areni i vode intezivnu bitku za život protiv zverinja tog.
U medijima čujemo informaciju da nema ljudi koji žele dati svoje organe nakon moždane smrti.Ako je to istina onda bih se osvrnuo na taj čin u današnjem društvu čiji smo deo.
Prvo ću se osvrnuti na pojam moždane smrti jer se ona najčešće u Srbiji kao i svetu koristi za postupak doniranja organa i kasnije za transplantaciju.
Život teče,teče poput reke, nekad naiđe na brzake te tu prikaže svu svoju snagu dok traju,potom se primiri ,postane plovan i tako se ponavlja taj ciklus ispočetka,sve dok se ne ulije u more.Trenutak kad se reka ulije u more je nešto što možemo porediti sa moždanom smrcu. Voda je i dalje voda ali ta voda ne nosi onu energiju koju reka ima.Kao što se reka iz mora ne može vratiti na svoj prethodni tok tako se desi i sa ljudskim mozgom koji je nepovratno oštećen.Kako se reka rastala od svog korita tako je ljudsko telo izgubilo komunikaciju sa mozgom,veza koja čini život mogućim u svim dimenzijama u kojim se ljudsko biće prostire se prekinula.Trenutak kad se medicinski dokaže i konstatuje moždana smrt se vodi kao vreme nastupanja smrti.Tad ostaje vreme da koordinatori za transplantaciju pitaju članove porodice preminuloga da li su voljni da doniraju organe svog člana porodice,sve to vreme dok se ne dobije odgovor vrši se tkz mehanička potpora održavanja čoveka u životu.U slučaju da je odgovor glasi ne taj pacijent će se isključiti sa mehaničke potpore u suprotnom se ona nastavlja do trenutka tkz eksplantacije organa.Statistika kaže da jedan posto od svih smrti zauzima moždana smrt,ako je u Srbiji broj umrlih godišnje oko 100000 jedan posto bi trebalo biti 1000.Ako napravimo jos jedan filter, tako da svaki 10 od tog broja bude zdrav u smislu očuvanosti ostalih organa tj da je moguće da bude donor,tad bih dosli do 100 ljudi koji bi mogli biti donori.A u stvarnosti prema informacijama koje se daju u javnost niko se nije za zivota izjasnio kao donor ili njegovi srodnici ne zele da on to bude do decembra 2022 god.
Znači teorijski bi imali 1000 donora a u praksi za ovu god do decembra smo imali 0.Šta je to što ljude sprečava da budu donori?Kao većinski hrisćanska zemlja a znamo da je lik i delo Hristovo temelj te religije ,čovek koji je pobedio smrt i podneo žrtvu radi ljudi i njihovog spasenja.U suštini mozemo reci da je bio pradonor,jer je i u fundamentu čina donorstva pobeda nad smrcu i požrtvovanje za bližnje svoje.Zbog sveg prethodno napisanog postavljam pitanje jesmo li mi dosledni svojim delima da se zovemo hrišćani.Reći ću još da je sve ruševine priroda prihvatila kao što prihvata svaku ruševinu;priroda pritiče u pomoć svim napuštenima;tamo gdje ničeg nema ona se sva predaje;svaku ruševinu ona ozeleni i ocveta;ona ima bršljan za kamenje i snagu ljubavi za ljude.Pokažite tu ljubav prema ovim stradalnim ljudima,dozvolite prirodi u vama da se iskaže poput svitčeve svetlosti.
Donorstvo organa je trenutak kad je senka humanosti najveca.Senka svoje rođenje duguje svjetlosti.Budite svetlost u odlasku.
PS.
Bejah jednom transplantiran i u meni živi deo donora mog i on će nešto da vam napiše.
Doniranje organa plemenit je to gest koji nije u našoj zemlji čest.
Ostaviti bližnjem deo tela svog kojeg nam podari dragi Bog.
Koje vere će biti onaj ko će da ga dobije ?
To za tvoju dušu bitno nije.
Vrlinom zvana humanost
Svojoj duši praviš rajski most.
A kakav most napraviš
Takav ćeš i da prepešačiš.
