Majka mi dala novi zivot , a ja na svet donela jos jedan posle transplantacije bubrega .
Moja borba krece od 2016 godine , kada od dobijene temperature ( koja je isla do 40°) dobijam dijagnozu bubrezna insuficijencija .
Doktori u mestu stanovanja deset dana su me lecili od gripa , odlazim u Klinicki Centar sa dijagnozom da mi je uvecano srce.
Doktori u Klinickom Centru su mi posle uradjenih kompletnih analiza i pretraga rekli da su mi bubrezi oslabili da nemaju dobru funkciju.
Ja to nisam ozbiljno shvatila , mislila sam da je trenutno i da ce mi dati neke lekove da pijem , medjutim poslali su me kod nefrologa u mesto stanovanja , gde on saopstava mojoj mami da bi najbolji lek za moje stanje bila transplantacija organa , da razmisli da mi da bubreg. Za mene taj trenutak je bio kao Smak sveta . Nisam mogla da verujem sta cujem , nisam htela da prihvatim da je moj zivot i moje majke u opasnosti , jednostavno nisam bila za to da mi majka da bubreg. Do tog trenutka sam mislila da sam zdrava osoba i da je to samo trenutno da ce sve proci , medjutim tog trenutka mi se srusio ceo svet , jednostavno nisam htela i nikada nisam zelela da prihvatim da sam bolesna.
Bila sam na dijeti sa smanjenim unosom proteina , dijeta i promena ishrane su mi prijali , osecala sam se dobro , ne sluteci da me ceka tezak period . Medjutim posle godinu ipo dana moje stanje se pogorsalo , kreatinin je krenuo da raste , moj organizam to nije dobro prihvatao , osecala sam malaksalost , mucnine , povracanje …
Odlazim na jednu privatnu kliniku gde mi doktor poznati nefrolog saopstava da imam dve opcije ili da se ukljucim na dijalizu ili da odradim preddijaliznu transplantaciju na Vojnomedicinskoj Akademiji u Beogradu.
Na Vojnomedicinsku Akademiju odlazim u Martu 2018 godine na pripreme za preddijaliznu transplantaciju ( odradjena je tipizacija tkiva , mama i ja smo se podudarale , tako da je ona mogla da mi bude donor organa ) , medjutim moje stanje se pogorsava vec u Aprilu iste godine , kreatinin raste , uradjena mi je fistula i ja sam ukljucena na dijalizu .
Dijalizu sam u pocetku dobro podnosila , neka tri meseca , posle toga krece moja borba prezivljavanja ( kada se ide na dijalizu ti nemas zivot , bukvalno ti zivot zavisi od aparata , bez njega ne mozes dugo da funkcionises ) .
Ja sam se dijalizirala 3 puta nedeljno , po 4 h . Moj organizam je svaku dijalizu tesko podnosio . Dijaliza mora da se postuje , kako unos hrane , tako i tecnosti , ja to nisam znala da postujem uvek sam bila i gladna i zedna , zato mi je na svakoj dijalizi padao pritisak . Negde sam cula da je neki pacijent bio na dijalizi neko vreme i da se posle nekog vremena iskljucio da su mu proradili bubrezi ( zato sam ja unosila toliko tecnosti , nadala se da ce mi bubrezi proraditi ). Nikada nisam htela da prihvatim da sam bolesna , nisam to ni pokazivala. Nisam zelela da potonem , ako idem na dijalizu , moram nastaviti svoj zivot dalje . Trudila sam se kad god dodjem sa dijalize malo odmorim, sednem u kola i idem kod drugarice , u grad … Zivela sam svaki dan kao da je poslednji .
Jednog dana tokom dijalize zazvonio mi je telefon to je bio poziv sa Vma na transplantaciju , mojoj sreci nije bilo kraja . Posle 8 meseci dijalize , 11-og Decembra 2018 sam dobila novi zivot , majka me je ponovo rodila , darujuci mi svoj bubreg.
Oporavak je dugo trajao , nekih godinu dana sigurno , isla sam na redovne kontrole u pocetku dva puta nedeljno , a zatim jednom do dva puta mesecno .
Moj zivot se totalno promenio posle transplantacije , sada sam zdrava osoba . Imala sam vecu volju za zivotom , izlazila sam , druzila se , upoznavala nove ljude , tako sam upoznala i sadasnjeg supruga .
Cetiri godine nakon transplantacije , saznajem da sam u drugom stanju . Ginekolog u Domu zdravlja u mestu stanovanja nije mogao da mi vodi trudnocu zato sto je bila visokorizicna , morala sam da odrzavam trudnocu u Gak Narodni Front .
Trudnoca je bila uredna i lepo je napredovala, do pocetka 8 meseca ( krenula mi proteinurija ) , zatim visok pritisak … Zahvaljujuci strucnosti odeljenja visokorizicne trudnoce sa 4 sprata na celu sa profesorkom Amirom Egic i mom ginekologu dr Branku Bjekovic ( on mi je vodio celu trudnocu i porodio me ) na svet sam donela devojcicu Iskru , rodjenu u 32. gn sa 2020 grama.
Posto je beba bila jako mala , i prevremeno rodjena , morala je biti u inkubatoru na Institutu za Neonatologiju u Beogradu .
Danas posle godinu ipo dana od porodjaja mogu reci da je Iskra prava devojcica , jako pametna i da je sustigla svoje vrsnjake u svakom pogledu.
Ovom prilikom zelim da se zahvalim prvenstveno mojoj majci koja mi je dva puta podarila zivot , omogucila mi je da i dalje normalno zivim i da postanem i ja majka .
Da nje nije bilo , danas ne bi bilo ni mene ni Iskre . Majko, hvala ti beskrajno , za sve sto si ucinala za nas . Volimo te puno Iskra i ja .
Zahvalila bih se takodje strucnom osoblju sa nefrologije i transplantacije sa Vma na celu sa nacelnikom Nevenom Vavicem .
Zahvalila bih se posebno doktorki nefrologu Jeleni Tadic ( koja je sve vreme bila uz mene , pa cak i nakon porodjaja ) .
Zahvalila bih se strucnom osoblju visokorizicne trudnoce Gak Narodni Front na celu sa prof. Amirom Egic i naravno dr Branku Bejkovic koji mi je vodio trudnocu , koji me je porodio i koji je brinuo o meni u pola dana u pola noci .
Hvala i osoblju i doktorima iz Specijalne bolnice za endemsku Nefropatiju , posebno doktoru Ivku Maricu ( koji je otisao u penziju) i posebnu zahvalnost dugujem sestrama sa dijalize (svi ste mi dragi , i mnogo sam Vam zahvalna ) .
