Dijagnozu hronične bubrežne insuficijencije sam dobila 2015. godine. Iako su rezultati pokazivali minimalno povišene vrednosti, zbog moje porodične istorije bolesti (mame koja je bila na hemodijalizi 20 godina, i sestre koja je takođe bila na periotneumskoj dijalizi oko godinu dana, i dobila bubreg pre 11 godina), to je odmah bio alarm. Do same dijalize, izgledala sam potpuno normalno, trudeći se da funkcionišem kao i do tada, ali sa konstantnom dozom straha, koja je bila prisutna sa svakim odlaskom na kontrolu. A onda je došla dijaliza, 3 godine sam provela na peritoneumskoj dijalizi, redeći dijalizu 4 puta dnevno. To je težak period mog života, pun ograničenja, manjka energije za sve što život nosi, porodicu, ćerku, prijatelje i posao. Sve ono što je nekada bilo normalno, stavljeno je na čekanje, jer dijaliza okupira ceo život, i sve je njoj podređeno, a nisam trpela samo ja, već i ljudi oko mene. Međutim, život mi je doneo nastavak kakvom sam se nadala, ali kakvom se nisam usuđivala da verujem do samog kraja. Zahvaljujući zemlji u kojoj sam rođena, dobila sam priliku da se nađem na njihovoj listi čekanja za kadaveričnu transplantaciju bubrega, da se tamo lečim i da dobijem šansu za novi početak. Ta šansa je došla brže nego što sam mogla da zamislim – za manje od godinu dana dobila sam čak dva poziva za transplantaciju. Dana 28. novembra, zazvonio je telefon i došao poziv koji mi je zauvek promenio život. Nekadašnji praznik, 29. novembar – Dan Republike, od sada je i za mene praznik, drugi rođendan, dan kada sam operisana i dobila novu šansu za život. Operacija prošla jako dobro, jer je bubreg proradio već na operacionom stolu, što je za mene bio trenutak koji se rečima teško opisuje. Već u prvim danima oporavka mogla sam da vidim na svom primeru šta znači zdrav organ i kojom brzinom se rezultati vraćaju u normalu. Svi oni rezultati koji su bili glavna briga i preokupacija kako pre početka dijalize, tako i tokom godina dijalize – kreatinin, urea, fosfor, kalijum i sve ono što je bilo predimenzionirano u odnosu na referentne vrednosti, vraćalo se na normalne vrednosti. Na dan kada sam dobila poziv za transplantaciju, dogodio se trenutak koji ću pamtiti zauvek. Moja ćerka mi je, potpuno nevino, rekla: „Mama, baci tu lizu bizu, šta će ti to više“. Liza biza, tako smo u kući zvali dijalizu, da zvuči manje strašno za tu malu nevinu dušu. Ubrzo nakon tih reči usledio je poziv, brzo pakovanje i put za Zagreb. Kao da je i ona, na svoj dečji način, osetila da dolazi kraj jednog teškog poglavlja. Danas dijaliza više nije deo moje svakodnevice. Umesto toga, tu su planovi, igra sa detetom, povratak porodici i životu koji sam godinama priželjkivala. Ova transplantacija mi nije donela samo novi bubreg – donela mi je novu šansu za život. Posebnu zahvalnost dugujem osobi koju nikada neću upoznati, a koja će zauvek biti deo mene. Ne znam ništa o svom donoru, niti okolnosti pod kojima je doneta odluka o doniranju, ali znam da je zahvaljujući toj nesebičnoj odluci meni poklonjen život. Ta nepoznata osoba živi dalje kroz mene, kroz moje korake, planove i zagrljaje sa detetom. Sa dubokim poštovanjem i zahvalnošću nosim tu odgovornost svakog dana. Zahvalnost dugujem i Kliničkoj bolnici Merkur, celokupnom transplantacionom timu, od hirurga, urologa, nefrologa, medicinskih sestara i tehničara i svih onih nevidljivih ljudi koji su deo tog sistema koji radi kao sat. Sve je bilo besprekorno i profesionalno, a odnos prema pacijentima izuzetno ljudski, topao i na zavidnom nivou, uz visok stepen informisanosti o svakom koraku
lečenja. U trenucima kada vam je život doslovno u tuđim rukama, takva sigurnost i posvećenost nemaju cenu. To je transplantacioni sistem na koji Srbija treba da se ugleda, sistem u koji građani imaju poverenja, jer je otvoren i transparentan. Zakon o presađivanju ljudskih organa u Hrvatskoj, podrazumeva pretpostavljenu saglasnost, tzv. opt-out sistem, po kom su svi donori, osim ako se ne izjasne da ne žele da budu donori, i upišu u registar nedonora. Iako to nije zakonom definisano, u praksi je i porodica uključena u donošenje odluke o doniranju organa preminulog člana porodice, a ono što je od izuzetne važnosti prilikom donošenja odluke jesu donorske kartice. Iako nisu službeni dokument od izuzetne su važnosti kao iskaz pozitivnog stava pojedinca o darivanju organa, jer ako je preminula osoba posedovala donorsku karticu, porodica u većini slučajeva poštuje stav preminule osobe. I to je ono što građani Srbije još uvek nemaju kao mogućnost , da izraze svoju pozitivnu volju, i da imaju sigurnost da će ona biti poštovana. Nacrt Zakona o izmenama i dopunama zakona o presađivanju ljudskih organa, Ministarstva zdravlja Republike Srbije, koji treba da koriguje član 23, koji je proglašen neustavnim, predviđa da se može registrovati samo negativna volja, ne i pozitivna. Tako ovaj predlog omogućava pojedincu da samo delimično efektivno izrazi svoju volju i to negativno. Pitanje je zašto se ne dozvoljava registar saglasnosti i zašto se porodici daje pravo veta čak i kada nema indicija protivljenja? Pitam se šta je autonomijom volje svakog pojedina, pitam se čije je moje telo, i zašto svi pre mene imaju pravo da odluče o tome šta će biti sa mojim organima? Izgleda da i porodica i etički odbor zdravstvene ustanove (ako porodice nema) imaju više prava na moje telo, od mene same. Prilika da se Zakon koriguje nije iskorišćena ni kada su u pitanju živi donori, jer je i dalje nemoguće da donor bude npr. brat od tetke (dozvoljeno je do trećeg kolena pobočno), ili da to bude prijatelj ili kum, uz dozvolu etičke komisije, što mnogim ljudima umanjuje šanse ili ih tera da rešenje potraže van svoje države. Sve navedeno mi jasno govori da borba za bolji i funkcionalniji sistem, ne samo da mora da se nastavi, već da je danas potrebnija nego ikada. Kao neko ko je zahvaljujući funkcionalnom transplantacionom sistemu dobio novu šansu za život, ne mogu da ostanem nema pred zakonskim rešenjima koja ograničavaju pravo pojedinca da slobodno odlučuje o sopstvenom telu. Oko 1.700 ljudi u Srbiji i dalje čeka na transplantaciju srca, jetre, bubrega ili rožnjače — iza te brojke stoje stvarni životi, porodice i deca. Oni zaslužuju sistem koji im daje nadu, a ne dodatne prepreke.
Biljana Vasković
