Čini mi se kao da je prošlo 5 minuta od kada smo sestra i ja sa mamom i tatom otišle na ultrazvuk,
kako bismo, po preporuci lekara, proverile da li neka od nas dve ima policističnu bolest bubrega, kao
mama. Vraćam film, sećam se zaleđenih lica roditelja i pokušaja da ostanu mirni, dok se u njima sve
kidalo i lomilo, kada su lekari potvrdili da i ja imam istu situaciju. Od tada je prošlo tačno 18 godina. U
tom trenutku nisam bila toliko zabrinuta, mojoj mami je bolest kulminirala u 50im, kada imate 17
godina to vam deluje kao čitava večnost. Međutim, komplikacija moje bolesti desila se znatno brža
nego kod mame, ubrzo nakon porođaja, u 33oj godini otpočinjem sa programom hronične
hemodijalize. Misli iz mog dnevnika, tim povodom prenosim u celosti: Već nekoliko meseci apatija,
nedostatak snage i energije…8.12.2020. mi se kazalo. Krenula sam na dijalizu. Možda ljudima sa
strane zvuči čudno, ali ja sam se preporodila. Možda očekuju da kukam, dok mi se krv razvlači u
cevčicama, dok me bodu sa iglama debljine šivećih. Ali to nije moj slučaj, ne dozvoljavam da bude.
Dijaliza mi je donela pročišćenje od toksina, više energije i preporod, ali mi mnogo vremena oduzima
od nje (ćerke Petre). Ne želim da me okolina sažaljeva, znam da me dijaliza ne određuje, da je to
korak ka trajnijem rešenju. Strpljiva sam. Korak po korak. Znam da će biti dobro uz veliku volju imam i
duboku veru. Pošto sam rešila problem nedostatka energije i snage fokusiram se na rad na sebi.
Moram zbog sebe i nje, zbog nas. Pametno ću koristiti vreme na dijalizi, za učenje i razvoj. Svaki dan
ću raditi na sebi, da naučim nešto novo i korisno, paralelno dok čekam kvalitetniji život, da ne gubim
vreme.
U svojim danima učenja i istraživanja došla sam do informacija da svaka godina na dijalizi smanjuje
mogućnost da transplantacija bude uspešna. Dodatno su me porazile činjenice o malom broju
urađenih transplantacija u prethodnom periodu, dok više hiljada nas čeka na toj tužnoj listi bez nade i
šanse. Činjenica da je u ovom trenutku na dijalizi 35oro dece me je porazila potpuno, u glavi jasno
vidim sliku kako se debele igle zarivaju u njihove malene rukice, vidim muku roditelja da im ograniče
unos tečnosti, vidim kako vode računa da ne preteraju sa kalijumom ili fosforom. Sve to mnogo boli,
bukvalno fizički. Dodatno, saznanje da samo 10% nas sa liste doživi da dočeka transplantaciju me je
alarmiralo da moram nešto da učinim i reagujem. Šta se dešava sa ljudima koji čekaju srce ili jetru?
Jedino gore od toga kada leka nema jeste da isti postoji, a da smo gluvi i slepi da ga realizujemo.
Bez budućnosti i nade za bolje sutra, tokom bezbroj razgovora sa lekarima, pacijentima sa liste,
brojnim udruženjima, shvatam da problema ima mnogo, ali od nečega se mora krenuti, a to je
peticija čiji je glavni zahtev imenovanje koordinatora za darivanje u svim bolnicama u Republici Srbiji
koji će, kada se stvore medicinski uslovi, obavezno i uvek obaviti razgovor sa porodicom
potencijalnog donora i zatražiti saglasnost za doniranje organa, kako je predviđeno i članom 10
Zakona o presađivanju ljudskih organa. Najvažnije je ne propuštati prilike i uvek pitati porodice
potencijalnog donora za saglasnost. Svaka propuštena prilika je nečija šansa za život!
Osim toga kroz peticiju i medijski fokus, želela sam da svi čuju za ovu nezavidnu situaciju svih nas sa
liste, da razbijem predrasude i stigme kako oko transplantaciji, tako i u vezi sa dijalizom. U rekordno
kratkom roku, prikupljeno je više od 11000 potpisa i 2.3.2022. potpisi, zahtev peticije, kao i molba za
hitan sastanak zvanično su predati Ministarstvu zdravlja.
Nakon dva formalna sastanka sa Upravom za biomedcinu i državnim sekretarom, sve je međutim
ostalo na neuverljivoj spremnosti da se reši problem sa Zakonom o presađivanju ljudskih organa i
korona virusom kao izgovorom zašto se transplantacije u Srbiji ne rade.
Ne obeshrabruje me ta činjenica, nastavićemo konstantno da budemo glasni, da molimo, kumimo i
preklinjemo, da transplantacija u Srbiji više ne bude misaona imenica. Ovo je borba za život i zdravlje
ljudi, ne samo nas koji smo trenutno na listi, već i za neke ljude koji će nažalost biti. Potekla je iz srca,
obojena je najhumanijim namerama i kao takva ne može da doživi neuspeh. Transplantacija nije
nikakva egzotika, od 70ih se u Beogradu transplantira bubreg sa živog donora, kasnije i sa
kadeverčnog (od preminule osobe) i verujem da je ovde sve stvar dobre volje i malo bolje
organizacije, uz paralelni rad na podizanju svesti u jednom od najhumanijih segmenata života –
doniranju organa.
Autor: Donorstvo je herojstvo
