Moje ime je Nikola Malić. Rođen sam 15.02.1982 u Kragujevcu. Oženjen sam i otac 2 dečaka. Od svoje 30. godine imao sam problem sa visokim pritiskom. Odlazio sam kod doktora kad osetim da se zbog visokog pritiska osećam loše, dobijao sam terapiju koju sam uzimao po potrebi. Sećam se aprila i maja 2020. počela je korona, policijski čas, gde zbog povišenog pritiska koji prelazi 200/100 cesto odlazim u hitnu pomoć. Dobijam injekcije, pritisak spadne i dalje ne shvatam ozbiljnost visokog pritiska. Da bi u septembru 2020 godine bio pozvan na sistematski pregled u firmi u kojoj sam tad radio. Sutradan zove me šef na razgovor i saopštava da je iz zdravstvene ustanove gde je rađen sistematski pregled javljeno, da se hitno javim u bolnicu kako bih bio hospitalizovan u KC Kragujevac. Tada počinje sve. Svakog dana saznajem nove informacije o ozbiljnosti bolesti, a o tome nikad nisam razmišljao,da meni može ovako nešto da se desi. Ozbiljnost bolesti sam shvatio kad mi u viziti saopštavaju da su moji bubrezi toliko loše, da je nemoguće uraditi biopsiju bubrega.Dve godine sam uspevao da držim bolest pod kontrolom , u junu 2022.godine zakazan mi je termin za plasiranje fistule, koja se već sutradan ispostavilo da ne funkcioniše. Zatim posle 7 dana novi termin. Bio sam jako razočaran i tužan, leto je a ja sa sinovima ne mogu na odmor, bazen. Nigde sa svojom porodicom, stalno sam se pitao zašto bas meni ovo da se dešava, ali odgovora nije bilo. Plasirana je nova fistula i radi, ubrzo krećem na hemodijalizu. Kako u mojoj porodici i bližoj okolini kao i ljude koje poznajem nije išao na hemodijalizu nisam ni shvatao koliko je to teško. Odjednom mi se pojavljuje nada. Majka i ja odradili smo sve potrebne analize koje su pokazale da se podudaramo i majka može da mi donira bubreg. Septembar 2022. godine odlazim sa majkom na VMA. Misleći da uspevam konačno u nečemu, ali ubrzo nastaje razočarenje. Majci su dijagnostikivali dijabetes tipa 2. I svaka nada se gubi. Ne mogu dobiti bubreg. Najveće razočarenje od kad me bolest prati. Krećem sa programom hemodijalize strašno, bolno i nepodnošljivo. Posle svake dijalize pritisak prelazi sa 200/100 bolovi u glavi nemogući, 3 dana u nedelji ne izlazim iz kuće, sa decom ne provodim vreme. Supruga svakog dana zove hitnu pomoć Morao sam nešto da preduzmem. Saznajem za bolnicu u Belorusiji koja se uspešno bavi transplantacijom bubrega I za strane državljane ali to dosta košta. Jedino rešenje je bila fondacija kako bi prikupio novac. Na praznik Sv.Jovana 20. januara dobijam broj u fondaciji. U februaru sam već na pripremama u Belorusiji. Gde mi saopštavaju da može da se radi transplantacija, mojoj sreći nema kraja. Nastavljam sa prikupljanjem novca u fondaciji. Svi su uz mene supruga, sestre, sinovi. Teško je videti svoju decu koja skupljaju novac za moje lečenje. Drugi dan Vaskrsa 17. april 2023. 17:30h zvoni telefon. Supruga mi saopštava da se pakujemo i krećemo u Belorusiju na transplantaciju. Postajem nem ne znam da li da se radujem ili plašim. Stižemo u Minsk u 14:00h počinju pripreme za transplantaciju, u sobi je čitav tim doktora. Ja bled i dalje nem i uplašen. Sa mnom je supruga koja me je svuda i uvek pratila kao i njen brat. Budim se posle transplantacije, čujem Ruske glasove, svi pričaju ne razumem najbolje, ali po izrazu lica shvatam da je sve super. Novi bubreg je počeo odmah da radi, za osam dana napuštam Minsk i odlazim kući za Kragujevac. Avgust 2023. Konačno posle 4 godine na odmoru sa porodicom. Mojoj sreći nema kraja, konačno sam zdrav. Želeo bih da svi ljudi koji imaju problem kao ja svoju sansu dobiju u svojoj zemlji, ali znajte da šansa postoji makar bilo i 2000 km daleko. Koliko nekada bilo patnje na kraju svi dobiju svoju šansu kasnije ili pre. Ja sam svoju šansu dobio u Belorusiji i zahvalan sam toj zemlji.
